Драган Токовић (крштено име Драгољуб, Крушевац 1932. – Београд 2002.), један од наших некадашњих најбољих певача забавне музике. Чувени џез певач европских клубова, љубитеље добре песме задужио је, можда понајвише, “Лелом Врањанком”.
Потиче из породице свештеника и интелектуалца. У младости је живео бурно, боемски, уз алкохол и музику, а завршио је у дому за незбринута лица.
Драган Токовић, врсни музичар и један од најпопуларнијих аутора и интерпретатора забавне музике. Крај живота је дочекао такорећи као убога сиротиња. То што су његове композиције чак и данас препознатљиви евергрин наше музичке сцене, што их још изводе прослављени забављачи размажених гостију ексклузивних свратишта светског џет-сета, или их плагирају новокомпоновани, а безобзирни, није га спасло беде. Јер, изгледа да је живео, стварао и певао — у погрешно време и за погрешне “купце”.
Драган је био најпопуларнији југословенски певач и композитор. Злобници су, да би му напакостили, тада смислили причу да је Иво Робић аутор композиције “Странац у ноћи”, коју је, наводно, успео да прода одушевљеном Френку Синатри за огромну доларску суму (Френки бој се због те измишљотине вероватно и данас преврће у гробу).
Драган Токовић и Зоран Гајић оставили су неизбрисив траг у народној музици. Драган је био један од наших најбољих певача забавне музике, победник бројних фестивала, познат у Европи као клупски певач џез и евергрин стандарда. Нашој културној баштини оставио је песме “Зорице, Зоруле”, “Растао сам поред Дунава” итд. Већину ових песама отпевао је Зоран Гајић, Крагујевчанин, а песму “Лела Врањанка” маестрално је отпевао Станиша Стошић.
Драган је дуго певао у Египту, у ноћним клубовима. Кад се вратио, стално је спомињао музичку тему која га је прогањала. У једној кафани у Врању, занесен лепотом непознате девојке, запитао ју је како се зове: “Ја сам Лела Врањанка” — одговорила је. У том тренутку је почео да певуши фразу која се претворила у једну од наших најлепших песама.
А тај истакнути уметник, који је бурно живео у младости, а потиче из угледне породице свештеника и интелектуалаца, завршио је у дому за незбринута лица. Живео је боемски, уз алкохол и музику. Да је могао да приушти себи скупог адвоката, обезбедио би и себе и ширу породицу захваљујући надокнади за украдену мелодију “Лела Врањанка” која се користи само са изменом једног полутона у филму “Петпарачке приче”. Тамо је “Лела” изведена у панк обради, као инструментал.
Имао је своје моменте и на филму…