ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ (1901 – 1985)
Читалачком кругу мало је познато име Павла Стефановића, еуридите, есејисте, естетичара, музиколога, културолога, критичара. Дипломирао је филозофију са естетиком на Универзитету у Београду код Б. Петронијевића (1926) , био библиотекар Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду (1926 – 1948), новинар Музичког одељења и стални музички коментатор Радио Београда (1948 – 1954). Почео је да објављује књижевне радове – песме у београдским књижевним авангардним листовима још 1922. године. Прве критике и есеје из области музике објављује 1934. године и од тада постаје сарадник бројних југословенских листова и часописа. Како каже Зоран Глушчевић : „Формулисао је савремену естетичку теорију одраза спајајући изузетну музичку културу и ерудицију с однегованим сензибилитетом“.
Павле Стефановић рођен је у Крушевцу 22. марта 1901. године, у лекарској породици. Детињство је провео у Јагодини, Ћуприји, Бечу, Врњачкој Бањи и Крушевцу.
Отац Светислав Стефановић, повео је своју породицу у Беч, где је радио и употпуњавао своје студије англистике. У вечерњим сатима породица се дружила са Лазом Костићем.
По повратку из Беча, породица је у Врњачкој Бањи, где је деда др Павле Бота окружни физикус крушевачки – управник. Павле Стефановић се сећа да је као дете посматрао дан опште мобилизације, полазак регрута из Крушевца у Балкански рат, испред окружног Начелства из дворишта своје куће. Током Првог светског рата и трајања окупације „стицањем грађанских околности у кући је било три клавира, а гимнастичке справе у врту иза куће“. Прво музичко образовање је стекао у Крушевцу, где је започео да похађа Гимназију, коју је завршио касније у Београду.Како каже на њега су пресудно утицале две године рада и дружења са члановима говорног хора радничке уметничке групе „Абрашевић“ за време рата у Шпанији (1936) : „Био сам уметнички руководилац тог револуционарног кратковековног хора. Рецитовали смо Бертолда Брехта, ја сам компоновао, дириговао, писао песме идеолошко – политичког садржаја и карактера, под туђим и измишљеним именима, у паузама проба и после завршених проба, често ометених надзором тадашње полиције.
У тексту „Заточеник садашњости“ у одговору на анкету Политике „Ко је на вас пресудно утицао и зашто?“, Павле Стефановић, даје одговор „Код неких је то носталгија за прошлошћу, код других сневање о будућности, код већине анкетираних – лојално признање узорима, од којих су научили „занат“, технику своје споцифичне делатности. На мене је вазда пресудан утицај вршила садашњост“.
Своје текстове је у појединим раздобљима стваралачког рада објављивао у бројним листовима и часописима: 1934 – 1935 лист Штампа, 1938 – 1941 у листу Правда и Музички гласник. Од 1945. до седамдесетих година XX века, Павле Стефановић објављује у : 20 октобар, Глас, Дуга, Музика, Књижевност, Младост, Књижевне новине, Радио – Београд, Дело, Видици, Израз, Политика, НИН, Позоришни живот и др.
У области литерарног стварања објавио је књигу прозе Гаврило Кужељ, у издању „Нолита“, у тиражу од 2.000 примерака. Ондашња критика је ово дело окарактерисала: „То је интелектуална проза што се рефлектује у огледалу сопствене ауто – пародије, патетика ванредно дугих, барокно елиптичних реченица у којима је небитно – битно, а битно – небитно, као што је и сам живот Гаврила Кужеља увек опседнут небитним, и увек осуђен на њега упркос напорима његовим да се с периферије дође до центра, као до саме битности. У кљижевности која најчешће верује да ће своју „чистоту“ наћи очишћењем од апсолутно сваке интелектуалности, односно да стварност почиње тамо где престаје мисао, ова проза могла би да изврши читаву једну малу мисију. То је једна сасвим несвакидашња књига која има своју будућност.
Издавачка кућа „Нолит“ из Београда објавила је и „Есеје“ Павла Стефановића 1982. године у тиражу од 2.500 примерака. Књига је избор Стефановићевих есеја о темама дана, о најопштијим питањима естетике, о најузбудљивијим питањима која нам модерна уметност поставља о књижевности, позоришту, балету, сликарству, вајарству, филму.Павле Стефановић заслужује своје поглавље у историји нашег есеја, поглавље какво већ имају Исидора Секулић, Станислав Винавер, Милан Кашанин и Душан Матић.
Из ове књиге треба издвојити неколико есеја. Вечни Феникс импровизације пред колосом уметничког мехницизма: Прижељкивање једног темељног препорода социјалне функције уметности. Текст се односи на анкету коју је спровео београдски недељник НИН 1957. а реч је о материјалним условима живота уметника, о двојству њихове друштвене делатности, о њиховом субјективном односу према тој њиховој двојствености или чак и многосложености. Есеј Шта је модерно и где га видимо? је одговор на анкету часописа Израз : свакако вид, начин, облик, одређена техника својеврсног, сликовног, у музици на пример чак и беспојмовног постављања и изношења којег било од тих вечних, тврдокорно перзистирајућих, битних и елементарних, почетних и коначних питања људске свести и Три суштинске новине у нашој уметности: У којем се нашем савременом уметничком остварењу налази заметак или чак потпун израз садржајно новог?, текстови писани 1958. године. Павле Стефановић је модерно на подручју наше домаће уметности видео у приповеткама Мије Павловића, романима Радомира Констатиновића, песмама Васка Попе, најновијој кантати Љубице Марић, на платнима Марија Маскарелија, у печеној глини и бронзи Олге Јеврић, у глуми Љубе Тадића. Своју критичку мисао наставља есејима О критеријумима вредности уметничког дела (1961), Јединство у разноврсности уметничких слика : У литератури, сликарству и вајарству, музици, плесној уметности и Уметности на прекретници (1962).
Књигу есеја Ум за тоном такође је штампао „Нолит“ из Београда 1986. године у тиражу од 2000 примерака у едицији „Музика“, чији је уредник био Иван В. Лалић. Есеји су систематизовани у три тематска циклуса. У првом циклусу Естетика садржани су есеји: Шта је музика? својевремено објављен у часопису Трећи програм Радио – Београда. књ. 25, 1975. Покушавајући да одговори на исконско питање Шта је музика? Павле Стефановић пише: Ако је, најзад, у нашем веку, исцрпљеност музике тоналног система довела до конструктивног атонализма, до додекафоније и серијалне музике а глад за новим звуком до конкретне и електронске музике, онда би се могло рећи да је то скок музике у још један нови квалитет, четврети по реду у крупним блоковима историјске еволуције музичке уметности, што мислим да је особито важно за настанак електронске музике, инаугурисане конструкцијом компликованих електронских машина за аналитичко разлагање и синтетичког комбиновања сваког произведеног звука.
Ка равнотежи опречних снага у савременој музици, је текст из емисије Трећи програм Радио Београда, 1970, док су три есеја Разумети и осетити, Осетити и разумети, О сазнајној вредности музике, раније објављени један за другим у Књижевним новинама бр. 48, бр. 49 и бр. 50, 1957. Тон и мисао, је предавање одржано на Радничком универзитету у Сарајеву 1958, О условима разумевања музике објављен је у часопису Израз Сарајево, 1959, бр. 2. Есеји, који затим следе објављени су у дневном листу Политика 1957 : Идејни смисао музике (12 VIII 1957), Висока функција музичког укуса (25. VIII 1957, Основ емотивности музике (1. IX 1957), О разноликости музичких језика света (22.IX 1957), Вештина и стваралаштво у музици (17.XI 1957). Између звука и логоса : Питање за једну анкету (музичари о музици) је анкета коју је на позив часописа Дело спровео 1957. и која је објављена у броју 3, 1957. Есеј Доживљају музике као психолошки процес није био раније објављиван, он је из рукописних бележака, где је дескрипција сложеног феномена, обећана насловом објављена у седам одељака, седам карика вербалног ланца.
Други тематски циклус Историја садржи есеје Јединство мимезиса и конструктивизма у Баховој музици, својевремено објављен у часопису Трећи програм Радио Београд, књ. 11, 1971; Јединство супротности у савременој инструменталној и хорској музици, тркст из емисије на Трећем програму Радио Београда, 1971.
Павле Стефановић је био познато и признато име и објављивао је у ондашњој југословенској периодици, нпр. есеј Опредељење за комбинаторику без осећајности, лепоте и „хуманизма“, Телеграм, Загреб, бр. 484, 485, 1969; Јохан Себастијан Бах (поводом 200-годишњице смрти) Књижевност, 1950, бр. 6, Песме о мртвој деци Густава Малера и Четвта симфонија Густава Малера, објављени 1951. у часопису Књижевност бр. 4, бр. 5/6., Барановићева комична опера Невеста од Цетинграда у бр. 7. Следе есеји Станује ли мисао у звуку? Сећање на Јосипа Славенског), часопис Дело 1956, бр. 4. О процесу актуелизације уметничког израза. ширини подручја музичке уметности и хетерогености типова њених изражајних форми, о опери, њеним почецима и развоју, предратном репертоару Београдске опер, Менотијев Медијум, Ђан-Карло Меноти. Медијум, опера у два чина, 1952. бр. 7/8 Менотијева опера Конзул (1953, бр. 5).
Скица за филозофију Коњовићеве музике је есеј који је раније објавио Звук, југословенска музичка ревија, 1963, св. 56: Покрети и односи тонова и тонских структуру у Коњовићевим музичким ставовима вуку слушаочеву свест на неодређене, фигуративне и далеке асоцијације представа, слика маште, појмова и емоција у којима се огледа дубоко и интегрално животно искуство.Те магловите, не сасвим ишчаурене ни прецизно фиксиране асоцијације везују свест слушаоца Коњовићеве музике за стихијне појаве и потресе људског постојања и сазнања, за свет природе у њеним судбоносним и кобним дејствима на саму људску егзистенцију као такву…
Текст Војислав Вучковић као естетичар је проширено предавање одржано 30. јануара 1953. године у камерној сали (радио – студија) Радио Београда, на комеморацији коју је Удружење композитора Србије организовало поводом 10-годишњице смрти овог значајног српског композитора, музиколога и естетичара. Текст је објављен у часопису Књижевност, 1953, бр. 3, док је есеј О Орфеју и поводом Орфеја Игора Стравинског: Бранити и прихватати један од многих ликова Орфеја у његовом путовању кроз живу силу европске уметности, то дакле нужно и неизбежно значи: определити се за неко тумачење митолошке симболике овог фантастичног енигматичног и зато лако превртљивог лика, објављен исте године у броју 6.
Једно доба тражи свој лик је студија којој је за основу послужило предавање одржано априла 1965. у Загребу, у дворани Центра за културу и информације и исте године објављена у часопису Књижевност, 1965. бр. 6.
У једној тако већ поодмаклој историјској ситуацији и позицији модерне музике тешкоћа личног става и односа самог композитора према материји, тешкоћа која је на уводном месту овог излагања већ апострофирана, композиторов нужни субјективни стваралачки напор да се отме шаблонизирању и манирисању, није, у ствари, ништа мање безазлено до дијалектика супротност потребне и жељене друштвене комуникативности његових музичко-језичких нових исказа.
Трећи циклус Критика чине есеји: Концертни живот као предмет ктитичког посматрања, објављен у часопису Књижевноцт, 1951, бр.5/6, Пред новом звучном сликом данашњег света објављен у 15 дана, Загреб, 1965, бр. 7/8, Први концерти симфонијског оркестра НР Србије, часопис Књижевност, 1951, бр. 3; Концертно извођење Бетовеновог Фиделија,Књижевност, 1950, бр. 7/8; У сусрет новом музичком хуманизму: Глад Кжиштофа Пендерецког за новим звуком је есеј који за тему има композитора модерне пољске школе. Павле Стефановић је уз звуке Пендрецког упознао слушаоце Трећег програма Радио – Београда 1967. годинеса пољском музиком, док је есеј Нешто о музичкој критици, емитован у емисији Трећи програм Радио – Београда 1968. године. Овај циклус есеја заокружује текст Круг споразумевања. Садашњи тренутак наше музике, где у раван посматрања поставља актере а то су наш (југословенски) савремени композитор, наш савремени интерпретатор музике, наша савремена музичка критика и наш савремени музички слушалац. У закључку наводи да сви музичари признају да њихова уметност није само за стручњаке, напротив, у првом реду за њега, нашег слушаоца.Међутим ту постоји један непремостиви неспоразум:музика има своје сопствене законитости; слушалац има своју приврженост искуствима живота, стварности. Битна и трајна основа сваког музичког језика, јесте промена и понављање, уздказање и надање, расветљавање и затамњивање, убрзавање и успоравање, баш као што је и природни земаљски закон прелаза из живота у смрт, из смрти у живот. Овај текст је објављен у часопису Pro musica, 1979, br. 100.
Павле Стефановић је био коментатор музичког програма Радио Београда током 1959/60 и 1964/65, реализовао је серију музичких предавања под заједничким називом Путевима симфоније. Емисије су емитоване на првом програму Радио Београда и трајале су 45 минута. Павле Стефановић се зналачки и са уживањем бавио настанком, развојем и трансформацијама симфоније као музичког облика, који је обележио апсолутну непрограмску музику, а затим и програмску, од краја шеснаестог века до данас. Аутор анализира утицај естетике и осећајности симфоније на публику. Уводећи нас у свет музике, Павле Стефановић око музике црта крокије актуелног друштвеног и историјског миљеа у којима поједини композитори делују, а симфоније се компонују и изводе, стварајући имагинарни оквир у коју слушаоци могу да сместе његово излагање и његове музичке примере. Ова књига је у својој комплексности и својеврсно сведочанство о тадашњем слушаоцу Радио Београда, који је са задовољством,у prime timeu на Првом програму, пратио амбициозно замишљену монографску серију. Књигу Путевима симфоније, објавио је РТС у Едицији Опредмећени звук, новембра 2009. године.
У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ је маја 2008. године у част познатог естетичара, музиколога, есејисте организована изложба „Документи“, као знак поштовања према критичким ставовима које је објављивао 50-тих и 60-тих година XX века о појавама и уметницима тог периода. После отварања изложбе отворен је и округли сто „Критички ставови 1953 – 1957 – 1969“, који се односи на Стефановићеву пажњу посвећену апстрактном стваралаштву Групе „Ексат 51“ (Exat 51) из Загреба, стваралаштво Олге Јеврић, вајарке из Београда и Групи „Охо“ OHO) из Љубљане и који је „имао интуицију, разумевање и отвореност да препозна и афирмише уметничке промене које су се дешавале на почетку прве половине 20. века“. Ауторка изложбе је историчарка уметности Биљана Томић, а учесници округлог стола били су Марко Погачник из Словеније, Јеша Денегри, историчар уметности, Милан Влајчић новинар и публициста, од којих су неки били савременици и протагонисти уметничких догађаја о којима је Стефановић својевремено писао. Јеша Денегри је говорећи о Стефановићевом прилогу ликовној критици рекао: „Можда је разлог томе то да је Павле имајући музику као своју превасходну фасцинацију, био у стању да препозна у апстрактној уметности револуционарна својства…“
На округлом столу је учествовала и вајарка Олга Јеврић о којој је Стефановић писао неколико пута. У тексту Исповест и порука једног савременог вајара, писаном 1958. поводом учешћа Олге Јеврић на XXIX Бијеналу у Венецији „она ће тамо говорити језиком својих немих предмета, својих маса у простору, о једном искуству, које је исто толико опште животно, сабрано одсвуда из стварности, колико је специфично ликовно, тродимензионално, ексклузивно скулпторско; о једном искуству, које је исто толико човечанско, свељудско, универзално, колико и посебно, условљено локалним подацима амбијента, па чак и појединачно, лично, детерминирано персоналном биографијом човека одређене индивидуалности и развојном линијом уметника – ствараоца одређених предиспозиција“.
Милан Влајчић је чак предложио да је потребно да се сачине сабрана дела од текстова који се односе на музичку хронику писану у периоду од 1934. године до Другог светског рата, у врема када је Стефановић био музички критичар Штампе, Правде и Прегледа.
Током 1969. године Павле Стефановић је написао текст који спада у домен ликовне критике под насловом Маргиналије поводом једне изложбе словеначких младића. Реч је о изложби која је одржана од 20. новембра до 8. децембра 1968. године у Галерији Дома омладине. Чланови групе OXO (анаграм за појмове „око“ и „ухо“, чиме наведена група жели означити да се производи њених чланова асимилују видом и слухом) су поводом учешћа на уметничком програму БИТЕФА одржали пет изложби. Павле Стефановић је видео изложбе два аутора: Марка Погачника и Андража Шаламуна. Четири словеначка младића, са једним њиховим вршњаком, Американцем, у истој групи OXO излагали су предмете индустријске и занатске производње. Сви су – ти предмети – изван своје практичне намене и корисности, сви су рецимо дефункционализовани, обезсврсисходњени, сами за себе, сами по себи, постављени у неке нове међусобне односе. Тихо, нечујно, ненаметљиво казивали су, без речи, наравно, нешто што сами по себи нису.
Жеља организатора изложбе и округлог стола одржане у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, 2008. године, била је да се мишљење и ставови Павла Стефановића и појаве о којима је писао доведу у везу са садашњим тренутком и да се наново актуелизују, учине препознатљивим и важним.
Не треба заборавити ни есеје које је аутор писао о Црњанском, Винаверу, Фокнеру…
Павле Стефановић је имао широк круг интересовања, тако да се занимао и за проблематику ритмованог говора; сачинио Теорију, измисливши нову нотну анотацију хорске рецепције (није штампана).
Надам се да ће овај текст подстакнути појединце да се врате поновном ишчитавању текстова Павла Стефановића, тражећи нове контексте, а исто тако заинтересовати и младе читаоце да прочитају неки од поменутих есеја.
мр Снежана Ненезић