Рођен у Трстенику 3.8.1956. г., основну и средњу школу је завршио у Крушевцу, а Позоришну и радио режију на Академији за позориште и филм 1980. године у Београду.
Од 1981. до 1996. године радио је као редитељ па уметнички директор, а затим и као управник Крушевачког позоришта. То је период када Крушевац постаје средиште позоришног живота и када су постављене легендарне представе овог позоришта. По тексту Борисава Пекића играју се “Обешењак“ и „Сродство по оружју“. “Мрешћење шарана“ Александра Поповића и „Клаустрофобична комедија“ Душана Ковачевића, такође су заживели на крушевачкој позорници. Следе „Жак или покорност„ Ежена Јонеска, „Лазар, велики кнез“ – Звонимира Костића и „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића. Доминацију на позоришном небу Србије , настављају „Корени“ Добрице Ћосића, „Ђенерал Милан Недић“ Синише Ковачевића, и нарочито – „Проклета авлија“ Иве Андрића.
Из Крушевца Брадић одлази у Београд 1996. године када је и постављен за управника Атељеа 212, затим Народног позоришта, па за управника Београдског драмског позоришта.
Брадић посебно бриљира у драматизацијама савремене домаће литературе, па су тако његове најуспешније представе, поред „Проклете авлије“, „Дервиш и смрт“, „Златно руно“, „Корени“ и „Тврђава“. Написао је и драму „Мој брат“ за Народно позориште Републике Српске 2010. године и „Ноћ у кафани Титаник“ за Књажевско српски театар наредне године.
Брадић је аутор бројних есеја о позоришту, а професор је глуме на Академији лепих уметности у Београду. Његове представе су игране у многим позориштима земаља у окружењу, али и у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, Русији, Грчкој, Албанији, Турској, па и у Америци.
Оснивач је Београдског фестивала игре, а бавио се и режирањем опере и мјузикла.
Министар културе и информисања постаје 7. јула 2008. године на предлог странке Г17 плус и ту дужност обавља до 2010.
Од многобројних награда и признања за своје успешно стваралаштво, Брадић је добио 9 награда за најбољу режију на “Сусретима позоришта Србије Јоаким Вујић“. Награђен је и Стеријиним наградама за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију. Од страних награда издвајамо „Златног витеза“ за режију представе „Златно Руно“ и награду у Истамбулу за драматизацију дела „Дервиш и смрт“.
Био је главни и одговорни уредник културно – уметничког програма на Радио телевизији Србије. Ожењен је и живи у Београду.
Весна Васиљевић